Улога изолатора

Улога изолатора је усмерена, што је откривено у експериментима са воћним мушицама. Уметање транспозонског циганина у жути локус и Д. меланогастер довешће до инактивације и гена у неким ткивима, али и ген у неким ткивима је и даље активан. Разлог лежи у крају транспозонског циганина. Постоји низ изолатора. Када се циганин уметне на различите положаје ГГ, у локус, то има различите ефекте на активност гена. То је зато што активност и гена регулишу четири појачивача. Када се изолатор убаци непосредно узводно од промотора, он блокира активацију гена у крилном крилу и ткивима кутикуле тела (од узводно). Енханцер), али не блокира експресију и гена (појачивачи низводно) у ткивима чекиња и фарзалних канџи. Будући да се неки појачивачи налазе узводно од промотора, а неки низводно, ефекат изолатора не зависи од релативног положаја изолатора и промотора. Према томе, разлог усмерености ефекта изолатора заиста није разјашњен. Утврђено је да два локуса утичу на функцију изолатора на трансактивацијски начин. Нуклеопротеин кодиран геном С2Ј (Хв) препознаје изолатор, а изолатор делује изолационо након што се комбинује са њим. Када је ген мутиран, иако је изолатор уметнут у и локус, изолациони ефекат се губи и и се изражава у свим ткивима. Други локус је мод (мдг 4). Након што је овај ген мутиран, његов ефекат је управо супротан оном од Су (Хв), тј. Сви ти мутанти појачавају изолациони ефекат, тако да изолациони ефекат изолатора више није усмерен и шири се, што ће блокирати ефекат појачивача и на узводној и на низводној страни. Постоји објашњење да се Су (Хв) прво комбинује са ДНК изолатора да би изолатор имао изолациони ефекат. Комбинација мод (мдг4) и Су (Хв) чини да изолатор изгуби изолациони ефекат; нагли мод (мдг4) не може се комбиновати са Су (Хв), тако да изолатор појачава ефекат изолације.